Cula sam da i toga ima,da se prekidaju dugogodisnja prijateljstva.Ali ja sam mislila da to i nisu neka prijateljstva,kada im moze doci kraj.
A onda sam nedavno shvatila da je to moguce,cak i kada nekog smatras zaista svojim najblizim.Shvatila sam da je on mene imao,ali ja njega skoro nikada ne.
Ustvari,lazem,zaslepljena ovom situacijom,nekada ranije bilo je zaista lepo,veselo i kreativno to nase prijateljstvo.
A sada kada taj moj prijatelj dozvoljava sebi da bude jedan ogorceni mladi covek,to vise nije tako.Tacnije,on je momak koji nema prijatelja,sem mene,tj.ni sa kim se ne druzi,niko mu ne dolazi i on nigde ne ide.Poznanici su mu moji prijatelji i to je sve.A onda sam spoznala i tu cinjenicu da mu ni ja nisam potrebna.Mozda,cak nije potreban ni sam sebi,ali sta je tu je,ne moze da bira.Tj.izabrao je on da bude necuveno sebican,da ugrozava moj zivotni prostor,da izraz njegovih osecanja bude prenaglasena histerija i lupanje neduznih predmeta.
Besnilo koje ga budi iz sna ne prestaje.
Neverovatno je to sto sam ga volela,a sada ne osecam,apsolutno nista prema njemu.Ne zelim da mu se obratim,jer je suvise bilo neuspelih pokusaja.I sada kada vise nemam nijednu emociju za njega mogu ga ostaviti da zivi svojim beskrajno praznim zivotom,bez ijednog coveka,bez ijednog zivog bica,sem njega,ako je on to uopste.
i zaista postoje takve emocionalne pijavice, da za njih na kraju ne osjecamo ama bas nista...